Отаџбина

АНА КЛРЕЊИНА

253

У том стрчаваше низа степенице коморник који одговори : — Врло рђаво. Јуче је држат конзилијум. Доктор је и сада овде. — Узми ствари — рече Алексије Александровић умирен колико толико изгледом да она још може умрети ... На вешалици беше некакав ОФицирски шињел. Угледавши га Алексије Александровић упита. — Ко је ту ? — Доктор, бабица и гроФ Вронски. Алексије Александровић пође кроза собе. У сали не беше никога; из њеног будоара, чим су се зачули његови кораци, изађе бабица са капицом и л.убичастим тракама на глави. Она приђе Алексију Александровићу и са Фамилијарношћу пред лицем смрти, узе га за руку и поведе га у спаваћу собу. — Хвала Богу што стигосте. Она само вас тражи, само вас — рече она. — Та донесите брже леда! — заповедаше докторов гдас из спаваће собе. Алексије Александровић уђе у њен будоар. Крај сгола на ниској столици седео је Вронски плачући. Кад је доктор викнуо, он скочи, уклони своје руке којима беше покрио лице и угледа Алексија Александровића. Кад је видео мужа, он се тако збунио, да је опет сео и стао завлачити главу у рамена као да би хтео да се направи мањи од маковог зрна; али он се брзо савлада устаде и рече. — Она умире. Доктори су рекли да нема више никакве наде. Ја сам са свим на вашем расположењу, али допустите ми да будем овде. У осталом како наредите, ја.... Алексије Александровић угледавши Вронскове сузе осети да га дави оно. растројство које је увек наилазило на њ када је год видео туђе страдање, и он не сачекавши да чује шта онај хоће да каже, појури вра-