Отаџбина

270

КЊИЖЕВНОСТ

учинила је на њега тако дубоц утисак, да се он потпуно изменио. Предајући се својој големој тузи за оцем, он се у шој сав изгубио. Он само о оцу мисли, и све му се чини неверица да му је он за навек отргнут ; пред умним оком лебди му непрестано слика очева : Хамлет. Чини ми се да видим мога оца. Хорације . Где, господару ? Хамлет . У мом умном оку, Хорације. Акт I. сц. 2. Туга за оцем испунила је душу Хамлетову мислима како је таште и ништавно све овога света ; шему изгледа као да за њега нема више радости, и да му је преостала само туга, коју дугује спомену очеву. Узалуд га краљ, очух његов, и краљица, мати његова, моле да се прође суморних мисли ; њега то чисто вређа, и он им јетко и с горчином одговара : Кра/бица. Ти знаш, тако бива, све што живи мора и умрети, Из природе пролазећи у вечност. Хамлет . Да, госпођо, бива. Краљица . Када бива, што се теби тако нарочито чини? Хамлет. Чини , госпо, не, тако је; ја не знам за оно што се чини. Није само црни мој огртач, добра мајко, Ни обичајно рухо свечане црнине, Ни уздаси усиљена даха, Не, нити бујни поток из очију Скупа са свим облицима, начинима и знацима туге, Што ме могу истински показат' ; све се то, доиста, чини А ја имам у себи што прелази друге Знаке, боле и ударце туге. Ант I. сц. 2. Тако се, дакле, уселила у душу Хамлетову неизмерна туга за оцем. Уз то је још дошла и помисао на