Отаџбина

КЊИЖЕВНОСТ

277

ухзатити тако дубока корена, само зато што је равнотежа његова духа поремећена и што му је воља оболела. Ово новођење за тренутним расположењима огледа се нарочито у ономе што Хамлет мисли и говори. То чини једну не мање значајну црту његова ' карактера, коју. с тога, ваља добро уочити и тачно разумети. Хамлету долазе најчудније мисли; говор је његов, врло често. испрекидан, без везе и смисла ; сравњења из далека тражена, а Фигуре говорне необичне. Он пише Офр,лпји чудна и необична писма. Лаерта пита на гробљу је ли он у стању учинити за ОФелију оно што је он, да поједе крокодила. Када га Полоније пита познаје ли га, он му одговара да га познаје и да је трговац с рибом. И .ш када овај долази да га позове мајци, пита га Хамлет . Видите ли онај облак што личи на камилу ? Полоније . Вере ми, личи доиста на камилу. Хамлет . Рекао бих, изгледа више на ласицу. Полоније . Повијен је исто као и ласица. Хамлет. Или као кит ? Нолоније . Сасвим као кит. Хамлет . Онда ћу одмах доћи мајци. Акт III. сц. 2. Сличан је говор његов и у небројено других прилика. II ово је, јамачно, и дело повода критичарима да помисле, једни, да се он претвара, а други, да је доиста померио памећу. Оно прво је сасвим плитко и површно; а колико је за разумевање карактера Хамлетова у опште добијено, када се о њему рече да је померио памећу, то емо напред видели ; место да се овај ироучи и испита, он се подводи под један неодређен појам, који ономе који познаје природу душевнога живота не казује ништа, а опоме који је с њоме мање упознат, ни толико. Право тумачење ове појаве треба тражити у нечему другоме. И овде би се могло, у први мах, помислити као да онакав говор Хамлетов долази отуд што је он сувише заузет, управо поседиут, једном мишљу. Но ни овим не би било