Ошишани јеж

ЕКОНОМСКИ СВЕТ

У Првом главном централном повлашћеном државном трговачком а. д. (јер тако се то друштво од постанка називало) једноставно су рекли; Не, друже, то не иде. Ка»о ви нас замишљате? Али нама треба платно. Хитно. Ми послујемо економски. А хитно је само оно што је и економски исправно. Било је омаловажавања у тону. Али и један призвук сажаљења. Ви не разумете дух времена и задатке државног оектора. Знате ли ви, на пример, да ми правимо билавс: годишњи, тромесечни, месечни, недељни... Јасно је да то свако зна. И предузећа државног сежтора морају посло-вати економски. Пословати пссловио, т.ако рећи. Морају водити рачуна о билансу, режијама, једном речју о што већој заради. - Ви нама, друже платите... Па и плаћлмо, али морате схватити— Ништа ми не морамо што није економски... Нису' морали, нар.авно. Биле су то заиста интимне бриге УРЖБ (узорне реонске женске болнице). Бриге, а могуће и претеривања. Да ли се, на п.ример, може егзактно доказати да су болници потребни ти чаршави? И колико их треба? И зашто се на пример морају мењати сваких 25 дана? А не можда сваких 35 и 45? То питање набавкс чаршава било је коначно мои<да и надувано. Човек мора до крајности да буде опрезан. И да ствари и појаве не посматра изоловано, него у вези са свим осталим... Зашто се, на пример, управа болнице каприпирала да иабави те чаошаве? И чему таква упорност? А ево како је почело: Лепо су дршли у Извршни одбор, отсек за снабдевање. И лепо им је одгонореио. Врло учтиво. 1 А, не. Ми не снабдевамо уста«ове. Изволите, поштовани друже, у Министарство трговине. У Министарству трговине нису били толико учтиви. Прочитали су требовзње економа и пропратни акт упр.аве болнице, и увврење Здравствене комисије. Завели су то све под једним бројем и ударили све потребне штамбиље. Нису били много учтиви. Али cv дали налог... Људи у ПГЦПДТ а. д. одговорили су пословно: Погрешно, друже, погрешно. За нас важи у оваквим случајевима само бон Министарства индустрије. Јер у овом случају ми постајемо као гросисти... У Министагк;тву индустрије одмах су схватили суштину ствари. Наравно, да је било све погрешно. („Ти трговци увек греше“, рекли су). Ствар се брзо, дакле, објаснила. Министарство индуст.рије

даје дознаке само гросистима за изузимање робе из фабрика. Требало ie ићи поново у МиниctapcTßo трговине. Али у међув.реману угасио се отворени кредит. Но ља ли је то смела бити препрека за људе предузимљиве, енергичне и продорне? Управа болlНице била је заиста упорна. Врло упорна, зачудно упорна. Сумњиво упорна можда... И добила је нови кредит. Потпуно нови кредит за исту стару потребу. Али су се ово-г пута људи у Министарству трговине променили. Људи или ћуди. Сад су били и ту учтиви. Међутим, нало.г нису дали. А, не. Сад није више о«ако како сте мислили. ? Налоге више не дајемо ми. Ни аа установе. Све је прешло на Извршни одбор... У Извршном одбору је било такмичење у јеку. Дали су даклс налог без речи. И без завођења у деловодни протокол. (Уштеђено је 1 минут и 11 секунди). Али су у Првом главном централном повлашћшом државном трговачком а. д. једност.авно рекли; Не, друже, то не иде. Ми послујемо ексиомски. Ама, другови, разумите... Ништа немамо да разумемо. Ми послујемо економски. Немогуће, јер и ми послујемо еконо.мски... Прво новац, па скнда роб,а! Прво роба, на онда новап! Економ узорне рејонске женске болнице је узалуд објашњавао, да се исплатл може учинити тек пошто се прокњижи оверени рачун. А рачун се може оверити тек кад роба стигне у магацин болнице... Позитивни прописи. И јасна економска начела... Пословпи људи из ПГЦПДТ угледни и способни трговци —» узалуд су објашшпвалн упорном економу упорне болнице шта је екоибмско пословање једног трговачког друштва. Не можемо издати рачун и признаницу, не можамо укњижити док не инкасирамо... Зна. те ли ви, пријатељу, који су, на пример, принципи здравог послоаања? Узалуд с у се објашњавали први и други дан, прву и другу недгљу, први и други месец. А т п ећег месеца то ,ie постало скоро беспредметно. Кредит за чаршаве се утасио... Скромно и безгласно, као што умире м,али непознати човек. М. Ф.

ПИТАЊА СА ОДГОВОРОМ

Какво име да му даш! Није ни миш, нити твор, Ког у рупу сатераш него Рупни« подли створ.

ВЕРОВАЛИ ИЛИ НЕ...

Народна замљa народу се дели

На расправи у Загребу граду скупили се л>уди из предграђа, надничари из села Житни;;а, беземљаши из села Чучерја, из Шестина и других крајева. Дошло време да се земља дели, сиротињу да обасја сунце. На реду је Наптол првостолни, који има небројеног блага и јутара дванаест хиљада све најбоље земље у Хрватској. Кроз вскове црквени главари примали су богата наслеђа, даровнице од разних владара, од бискула и многих банова, куповали земљу и грабили од сићушиих земљопоседника. Нису смела каптолска господа на расправу послат заступкика

да се крсти и дрти придике о љубави светој према ближњем, о праштању и о миласрђу. Hero писмо Иаптол сачинио, све повеље редом поменуо и законске свете параграфе. Навео је каконике редсм, двадесет их и осам на броју; сви се они земљорадњон баве, воле земљу к’о рође у мај у, na је њима за живот потрсбно три хиљаде педесот југара ораница и богатих шума. Грмну народ из хиљаде грла; „Нећемо им ништа оставити!“ Ћук Андрија кличе на расправи; „Радујте се, браћо моја драга, наш ће Тито земљу да нам врати.”

Пооговара Гркићу Стјепане: »Шест чланова обитељи мојв хранио cau од једнога јутра* Аргатовах двадесет година на каптолској земљи богаташко]; дрхтали смо када жупник прође, клањали се до земљице црне* Градио је Каптол грађевина, све палате и куће господске —. а ми јадни, сиротиња клета, у чатрље децу докосимо, по избама влажним станујемо, зној лијемо од јутра до мрака." Суд народни донесе пресуду: да се земља народу поврати. Нек се прича, нек се приповеда о првици на овоме свету.

ВИШЊИЋ МЛАЂИ

ИЛИ... ИЛИ

(~К ЕРЕМПУХ" Загреб)