Ошишани јеж

POKLOPLJEN ogromnim zelenim ruksakom, u prepunu restoracdju zagrebačke železničke stanice kao vihor ulete mlad, dugonog čovek. E-hej! blagovremeno se trže kelner. Izhegavajući opasni nalet vilovltog putnika, spretnim pokretom u pravi čas spasao je široku tablu natovarenu bokastim čašama zapenušenog piva A vilenjak je srećno preskočio sljaset kofera i ravežljaja, i da nije zakačio nekakav rogozni zembilj, moglo bi se reći da se bez teških posledica domogao slobodne stolice u uglu. Međutim, iz zembilja se izmigoljilo balonče, iz balončeta prosulo mleko, pa je, pored srditih protesta, za našim putnikom do stolice koju je zauzeo pristigla bela rečica koja se tu кгај njega, кгај njegovogruksaka, skupila u baricu. TL. slobodno? obrati se poCinitelj štete sasvim uljudno starosedeocima za stolom, ali ih i ne pogleda čestito. Kako se smestio, ispružio prste, vrlo duge i koštunjave, sasvim u skladu s izgledom čitavog ovog đehje. Doziva kelnera, onog istog koga čas pre toga zamalo nije srušio. Piva, piva! viče, Molim vas, kažite mu da i ovamo donese piva kao da nlšta nije rd bilo obraća se vlasmcima mleka (onog prolivenog). Sto sam žedan! objašnjava onima za svojim stolom. Pivo nečeš brzo da dobiješ. Eto klsele vode, ako ti je toUko naspelo ču da rekoše i ne čekajući da ga mole, dohvati slobodnu čašu, nasu iz tek načete boce. РП polovini druge čaše zastao Je. Setio se da treba nešto reči tim Ijudima koji ga časte kiselom vodom. Hvala! preturi preko gutljaja, pa se prvi put zagleda u Ijubazne namemike. Dcforo sl se setio da kažešl Вге, baš si ostao isti. Dugajllja Dugajlija čuje on poznat glas i vidi Uce sasvim poznato. Dve šake muški pljesnuše i sp>ojlše se čvrsto iznad boce i čaša. Jedan naspram drugog stajali su stari ,bliski drugovi sa zanata. Nisam te video sto godina... Dvesta godina... DugajUja, gledajučd upitno, pruži ruku mladoj ženi. je U„. zausti da zapita, ali bi mu jasno i bez odgovora. Pa dabome, reče ovo je tvoja ćerka i pomilova plavokosu devojčicu čiji nosić viri iza stola. Nisam Zikina, ja sam mamina vragolasto reče dete udarivši oca po ruci. Neće biti! primeti DugajUja. A otkud vi Kragujevčan; ovde? ВШ. smo u Dublovniku mesto oca odgovori dete. Na letovanju dopuni žena Cudo baš u Dubrovniku? Kako čudo? iznenadi s' Žika. Na njegovom oblom, prepianu lom licu, zaigraše nizovi širokil. beUh zuba i ne posustadoše za vreme čitavog tog susreta. Na u-

GDJE JE BOLJE LETOVATI

= PISE ; =

D. DRAGANIC

stima mu jedna te jedna reč; Dubrovnik. Znaš, Dubrovnik, to ti je Južnl Jađran.. Znam-, VUe sve u zelenilu. Iz šume pravo na more. KupaU smo se na Pločama. Samo da vldiš Ploče... Neverovatno. Dobro sad, aU_. odmahuj« rukom DugajUja. | To je prosto divno, prekra|sno, ja ne bih umela da opišem... Tu ne može ništa da se kaže, Dubrovmk... topi se žena. Iz mora nisam Iziazlo. Моге 4i је, brate_ Dubrovnik se menl_ Ne blh ja dao Dubrovnik... upomo nastavlja Zika. Dugajlija bi hteo nešto da kaže, da izrazi svoje mišljenje: Sve to jeste_ Dubrovnik_ AU 23ka 1 njegova životna saputnica ne daju mu ni opepeliti. Sto je fini Dublovnik meša se i devojčica, stalno navaljujući da otvori majčinu tašnu. Hoče da vam pokaže školjke. Da vidite, što su dlvne, sam sedel_ objašnjava mati. I puza-muza, 1 jeza... Imam zezdu raskokotala se devojčica, vadeći svoje uspomene s mora. A-ha! veli Dugajlija bez naročitog oduševljenja, aU ozareno Uce devojčice nagonl ga da doda: Stvamo, lepe školjke! A što ti je puž lep! I zezda. I rvezda ... Sve, sve, ali ja ne mlšiim da je Dubrovnik prijatmji 0d... Starri! seče Zika. U Dubrovniku sam dvadeset dana bio. Ne znaš ti... Kako! pribvata žena. Pa samo one ziđine starog grada!.. Dobro, stanite! počinje već da se gnevi DugaJUja, Jeste, ali Slovenija... Na primer, Kranjska Gora... Ja idem iz Kranjske Gore_. Znate šta... Znamo šta oplre Zika. Sve lepo i krasno, svaka čast, ali otkud Kranjska Gora može da se meri s Dubrovnikom? Gde ti je u Kranjskoj Gori more? Aman ,gde ćeš na planini more! Stani, zar Kranjska Gora, zar ona brda, one jele.. TTeba da vidiš plalane u Trstenu, moj druže! opet otima reč Zika. Platani za platane, aU... A Reka Dubrovačka? upada Zikina žena, Setnje кгај mora_. A kađ čemo opet da se kupamo? meša se i dete.

Uh, kupanjel ođuževljava se Zika. Dogodine, sinak, čim proleće, a mi buć u more! _ Zagreb... L.jubljana_ Polazak... Kolosek.., zabruja čitavom stanlcom. Žika bi primoran da ne raspređa ponovo o tome kako bi vek proveo Ijuškajući se na morskom talasu. Naš voz! uozbllji se žena 1, evo, več je s devojčicom u naručju istrčala na peron, a Zika za njom s koferom i baUconp Dugajlija, uprtivši opet svoj ruksak, sa koga mu ee niz leđa poiafco sUva mleko, oteo ZiH kofer 1 đrugarski tegll. Dubrovnik je, verujte_ promalja žena glavu kroz prozor vagona. Njene rečl mešaju se s pištanjem lokomotfve, koja se spremila da povuče voz. Molim vas, aU Kranjska Goга._ btčo bi da dovrši Dugajlija svoju nedorečenu misao. Dubrovnik je nešto đrugo, a drugo Kranjska Gora pomaIjaju se na prozoru i beU ŽiMnl zubi. Ja, brate, radim u Кгаnju._ Coveče, ja u Durovnlku! Sta kažeš, u Dubrovniku! Sto ne govoriš? Dubrovnik.„

Huktanje voza koji je krenuo prekrati razgovor baS kad su se, tako, otkrile najvažrrije ризјвсИпоstL S prozora vagona dopre još jedno Zlkino „dogocHne" 1 ostadoše da mašu tri ruke, đve velike 1 jedna majušna. Ruka DugajUjlna pomno je odgovarala sa perona. A kad *u, pred očima ostale samo šine, noga koja se koliko juče verala po Kranjskoj Gori, požurila je na drugu stranu. Cekao je voz kojl će Ijubltelja slovenačkih brda odvestl u njegov Dubrovndk, ргеkrasni građ, koji ipak po DugajUjinom mišljenju, ma da je

stvar svakako za diskusijti malčice zaostaje za Kranjskom Gorom. МОЈА „TROJKA"

■ЈЗ ADIM na „trojkl“. Cijepam karte i vozim se ukrug. Kola nova, vožnja kroz prvoklasne predjele, a mušterije interesantne. Polazimo, tako, sa Slavije. Ja polako, domaćinski, prilazim vratima i onda naglo otskačem unazad kao lopta. Polako, kažem, drugovi, đajte novac za kartu. Ne idite naprijed bez nje. To naravno svaki smatra za ličnu uvređu! Nećemo ti pobjećl! Za jednu kartu neće država da propadne! Tjeraj ti, a za karte ne brini!

Onda ml guraju рскЈ noe pesnice veće i manje. PoneM prstl zgrabe kartu i igraju se sa mnom žmurke. Ima i drugihL, izdašnih, daju Htavu hiljadarku. Ja stojim na jednoj nozi i strpIjivo ugađam mušterijl. Onda počinje ~hoću-neću“. Kreći! Ne kreći! Na vratima obićno JoS traje gužva. Vidim neke žene, krsta se, šta li. Pitam „Sta je, narođe, što ne ulaziš?" a neko iz ove grupe na ulazu veli: Zena, koćnićar, bože! Izginuće ovaj narod! Najednom, neko je povukao za slgnal i mi polazmo. Ja ne vidim ko je. Neko mi je opet odostrag natukao kapu na oći, a drugi mi staje na nogu. Na mome sjeđištu naravno neko već sjedi. Ti cijelo vrijeme sjediš, veh, ispravi malo noge. Na uglu kod Akademije uskaće nekakav mlađić. I psuje. „Каkva je, veli, to svlnjarija: skinuli ste rućice sa ulaza pa može ćovjek da pogine.“ Ja ga kao tješim i molim da prođe naprijed. Negdje naprljed, gledam puši se. Naravno, opominjem 1 kažem; „Dvije banke kazna!" A ja! Druže, vele, ti treba da kažeš, prvo i prvo, da su ova kola za nepušače... A ne tako grubo. I tako gura moja „trojka“, veselnica, i nosi nas svakojake. Najeđnom pada trola. Napolju već objesili se troje njlh 1 vidim trude se đa je namjeste. Građani, kažem ja, izvinlte, to je moj posao. Sva trojica puštaju u Isti konopac i trola vlsoko otskaće. Najzad, neko je opet dao slgnal i ja jedva stižem da uskoćim. Dobar gimnastićar ovaj naš kondukter, smiju se onl. Uplsaćemo ga u neko fskultumo društvo. Kad ćutim nlje dobro, a kad vićem stanice opet ne valja: Nismo mi gluvl, kažu. Nije potrebno da vićeš. Svi smo mi Beograđani. Kod Sest Topola skida se svljet za plažu. Nehotice okrećem glavu na drugu stranu. Kada se svi skinu, kažem ~gotovo“ i krećemo. A tamo negdje blizu iduće stanice viće neko na mene. Ne puštaš Ijude ni da siđu! A otkud ja znam da ti silaziš? pitam ja. Pa zar ne vidiš da nosim kupaće gaćice? Neću valjda s ijima da šetam po Topčideru. I tako puno interesantnih nušterija.

Jedan skroman prijedlog za razoružanje

Narodni anđeo čuvar

Posvećeno narodnom milicionaru drugu Milanu Đorđeviću, koji je, izlažući se najvećoj opasnosti, ispred voz.a spasao sa šina trogodišnju đjevojćđcu.

Izdaje Savez udruženja novinara FNRJ Uređuje Redakcioni odbor Glavni urednik Liubiša Manojlović Urednišlvo: Beograd Staljingradska 31, tel- 22-423 i 27 529 Administracija: Beograd, Terazije 31, međusprat, telefon 28-451, čekovni račun 1-906019 Stamparija „Omladina”, Beograd, Voj. Mišića 19, tel. 50-924-26, lok. 58

9 OKTOBAR