Ошишани јеж

При мер тро вања

Раша ПАПЕШ

То је важнло још за прекјуче. Мпслим, онај летак са мртвачком главом на којем је ппсало: Данас трујемо пацове! Нико нпје прпметио да је у наведено време долазио неко од службених лица, а међу станарима, који су од ове акције много очекнвалн, увелико је почело да се шушка да ова вест уопште није тачна. Тим пре, што су у својим подрумима проналазнли и даље свеже огриске на остављеном поврћу и воћу. Пензионер из приземља тврди да је јуче имао блпскн сусрет са пацовом и да му је лично отворио улазна врата зграде. Питање је на кога је то сенплно чичпште мислило и колико мује глава још увек способна за таквае процесе. Грађанин са првог тврди да је угледао неколико пацова на телевпзпји, али тај пијанац их је највероватније заменно са белим мпшевима. Комшнница преко пута од снноћ не снлази са хоклице п непрекидно урла: пацов! пацов! Но, она је још од оног бомбардовања мало шенула. Па студент, што је потстанар на мансардн, апсолвент биологије, дакле, стручно лице, тврди да је крајње време да се обрачунамо са пацовима иначе ће нас буквално појести. Алп и тај је сумњив на првн поглед, носи браду, запустио косу и уопште пзгледа као страни плаћеник. Мада су овде многе стварп у внду нагађања и форми претпоставки, узмимо да је обавештење са залепљеног летка тачно. Узмимо н да су надлежнп обавили свој посао у завндној тајности. И да пацовнма овде нншта, ама баш нншта, не фали. У том случају све би ово, што нам се догађа, требало пријавити одговарајућим органима, а и уже, виђенпм грађанима-појединцима. Јер ово је онда пример како и апсолутно тачна пнформацпја може да трује грађане н погазн своју намену те, као таква, пређе у своју супротност. А усвојеним законом о информисању такви случајеви нису предвиђени нитн су обухваћени.

Ка рикатура

Лубомир СОПКА

ПРАВНА ПОУКА

Воја Ивановић

Цртице из нечијег живота

Некако, у зрелим годинама, дошло ми је да направим свој животни салдо, И схватио да сам промашен човек. Да од моје школе, карактера, достојанста, поштења, нико није имао користи, ја понајмање. Тако сам решио да окренем лист. Нагло сам почео да бесомучно варам, лажем и кад треба и кад не треба, чак опробао сам се и у мени дотле незамисливој вештини - почео сам да поткрадам фирму. А околина је са симпатијама гледала на ове промене у мом карактеру. Колеге су почеле да ме после позивају у оближњи бифе на по једну с ногу, колегинице да ме снабдевају најновијим трачевима, подређени су почели да ме поштују, а они хијерархијски више од мене су били зачуђени мојом виталношћу, "касним пубертетом", и наговестили су ми да озбиљно рачунају на мене. Тако сам постао признат члан друштва, на још увек скромном, али стабилном месту на лествици. Онда је, изненада, дошло до лома. Финансијска полиција је, у рутинској контроли, случајно наишла на нека документа која нису била склоњена на време, и њихов нормалан рад се претворио у лов. У

колективу је решено да некога треба жртвовати боговима, да би се бура на мору стишала, и - избор је пао на мене. Вио сам, изненада, бачен лавовима у арену. Све је текло као у неком бунилу. Колектив ме је ценио још више, истражитељи су били веома учтиви, али се у мени нешто сломило. Грађански живац је преовладао и ја сам почео да се прибојавам робије, бешчашћа, јавне бламаже, изношења имена у судској хроници у новинама... Уместо да, као етикетиран, са надом гледам у будућност, у хоризонте који се нагло шире, био сам потпуно сломљен. Коначно је дошао и дан када сам морао да се појавим пред судом. Изјавио сам да потпуно разумем наводе оптужнице, да их прихватам све до једног, да ми је ово први пут, да се горко кајем и извињавам, да ћу надокнадити штету, па ма колика она била, да ћу се поправити, бити други човек... И молио сам суд да према мени, гомили јада, буде милостив, колико је то могуће. На то је скочио председавајући судског већа: -Кога ви мислите да завитлавате? То је непоштовање суда! Онда се мало смирио:

-Човече, ја овде имам преко петнаест хиљада предмета годишње, а ви ми одузимате драгоцено време. Где би се ова земља нашла када бисмо и таквима судили? Ја свакодневно имам посла са најкрупнијим махерима, а он ми ту... Па зар не знате колико има школа за менаџмент, курсева где се можете оспособити, стручних фирми, у крајњем случају и служби којима можете поаерити сваку пљачку, сваки махерај и превару... А ви дошли да ми се овде кајете! Идите, и да вас више никада нисам видео! Али, знам ја своју судбину. Нећете ви послушати мој савет, желећете да живите часно и поштено, и опет ћете се наћи предамном. А тада, тада ћу вас заиста осудити. Одрапићу вам да негде постанете директор у друштвеном, да вас дохвати неки заборављени раднички савет, синдикат, трансформација, колективни уговор, да вам држава чисти жиро-рачун без пардона, пошта сече телефоне, а дистрибуција струју, да вам журе са наплатама и касне са исплатама... Сломићу вас! Предахнуо је, и отпустио ме: -Уозбиљите се, крајњи је тренутак. Постаните човек на свом месту или ћете сами носити све последице. Овој су земљи потребни корисни људи, а не такви као ви!