Ошишани јеж

OВO НИЈЕ РОМАН РЕКА, OВO ЈЕ ПОТОК ПРИЧА...

Душко М. ПЕТРОВИЋ

унце се с муком пробија кроз прозор друга Председника и нечујно спушта нежне, топле зраке на тепих подно ногу и папуча му, а кад овај спусти новине на столић поред фотеље, па устаде и крену да пије воде, да доспе виски, да завири мало у Речник политичких фраза и израза или да учини неки још значајнији, далекосежнији и овом напаћеном народу потребнији политички корак у дневној соби мрачног социјализма, сунце бржебоље повуче своје танке зраке и замаче за Облак у панталонама. Председник, који је и иначе познат као човек који никад ништа не препушта случају, него увек чини све што може, и овог пута је учинио све то: попио је мало воде, досуо виски и са пуном политичком озбиљношћу заронио у Речник политичких фраза и израза, где под словом М, није нашао ни једне једине речи о човеку за кога је у новинама писало да се зове Маки. - Па, добро, ко је онда тај? Ко је и чији је? - упита се гласно друг Председник и начини неколико историјских корака у правцу телефона, подиже слушалицу, па кратко рече: - Шешељко. Председник, наравно, није стигао ни да спусти слушалицу, а некмоли да сачека да телефонџије обаве свој посао, ревносне службе му већ дадоше везу са траженим и увек брзо нађеним Шешељом. - Изволите, друже Председниче. - Је ли, бре, војводићу... - Ја сам војвода, друже Председниче, а Војводић ми је нови помоћник. - Добро, добро. То је твој проблем. Интересује ме само да није онај Маки неки твој билмез? - Маки!? - Онај из Ваљева, знаш га сигурно; веле да је неки сликар...? - Оно мазало што је увртело себи у главу да има право да иште више слободе и правде, оно чупаво чудо

што подбуњује народ!? ...Није мој, мајке ми... То мора да је неко Вуково ђубре. - Добро, Војо, добро. Ајд, у здрављу. - Довиђења, друже Председниче. Председник сачека да Шешељ спусти слушалицу, па "he суво: - Вук, - Не јавља се, друже Председниче. Hetie ни да чује за нас, - Знам. Нађите ra! - Али, друже Председниче, истражили смо и утврдили: није ни његов! - Маки? - Маки. Није ни Вуков, није ни Шешељев, није ни... - Није, није, није.Ј А чији је? Чији јесте?! - Не знамо. - Јавите се Влајку да вас смени! - Ја сам Влајко, друже Председниче. - Стиди се, Стојиљковићу! - Стидим се, друже Председниче. - Стиди се још. - Стидим се још, друже Председниче. - Ајде, Влајко, не претеруј. Зови ми сад Ђинђи^а. - Већ сам ra звао, друже Председниче. Неће ни он да се јави... Не диже слушалицу, а одбија и да дође; каже, зајебали смо га пре три године... - Зајебали!? Ми зајебали!? - Тако он каже, друже Председниче, Али, проверили смо: није ни његов. - Маки? - Маки није ни Ђинђићев, ни Коштуничин, ни Вуков, ни Шешељев, ни... - Па, ако није ничији, јесте ли ra..,? - Јесмо. - И нисте... - И нисмо морали да се правдамо, никоме. - А шта ћете сад кад вам је побегао? - Како ви кажете, друже Председниче, - Како ја кажем!? Па, не могу ни ја

све! Не могу ја, Влајко, још и тим проблемима да се бавим. Немам ја времена за то... Ето, сам кажи, паметан си човек, сам кажи шта је народно незадовољство, шта је тамо неки Маки из Ваљева, неки Зоран из Ниша и неки Веља из Чачка, шта је неки ОТПОР из свих наших градова, шта су тамо неки пензионерски редови за уље, млеко, шећер и пензију, шта су тамо неки редови незапослених и гладних испред контејнера у поређењу са светским проблемима који мене опседају, у поређењу са незадрживим ширењем напредних идеја и истрајном и непоколебљивом борбом за коначну победу комунизма, у поређењу са визијом да наша црвена боја прекрије, да уједначи разнолики земаљски шар...?! -0, како сте то лепо рекли, друже Председниче! - Знам, Влајко, знам. И другарица Мира ми то каже, а то је за мене велико, велико признање. - Јесте, друже Председниче. Председник, који је и иначе познат као човек који никад ништа не препушта случају, него увек чини све што може, и овог пута је учинио све: попио је мало воде, досуо је мало вискија, са пуном политичком озбиљношћу заронио је у Речник политичких фраза и израза, консултовао се са лидером коалиционе странке, а преко шефа полиције и са шефовима осталих политичких субјеката у земљи, па - одредивши приоритете и редослед потеза - учинио значајне, далекосежне и овом напаћеном народу тако потребне политичке кораке у дневној соби мрачног социјализма, тј. вратио се у своју омиљену фотељу и поново узео новине. Ово није роман река, ово је поток прича и, док се Председник одмара, да вам само шапнем да је сунце поново извирило иза Облака у панталонама и нечујно спустило нежне, топле зраке на тепих подно ногу и папуча му.