Ошишани јеж

СТАРА ГРАДСКА ПЕСМА

Душан РАДОВИЋ

Чија сте ви, Марице, кад стално седите тако крај машине и шијете? Ничија, господине. Не могу рећи да јесам кад нисам. Била сам од једног марве ал сад сам ничија. Извините, а чији сте то били? Од једног марве, Стевана Дудаша. Не могу рећи да није кад јесте... Ми смо, господине, ја и тај Стеван, сматрали да отворимо шнајдеррај. Ја више нисам могла бити швалерка,стално сам плакала. И он је казао да више нећу бити швалерка, као да ћемо отворити ту радњу. Добро. Е, ал кад смо бии у Петроварадину на оном зиду, он мени каже - да ја тебе бацим у Дунав. А ја кажем баци ме. А он каже - и бацићу те. А ја кажем - и баци, само мораш petin зашто ћеш ме бацити. Он каже - из две ствари. Прва ствар, ја сам комуништа, могу ме уфатити и убити, зашто ти да живиш. А ја кажем - у реду, бићу и ја комуништа, нек убију и мене па у реду. И тако ми одемо са тог зида. Другог дана дође он, да би био марва, и каже - ако ћеш бити комуништа, мораш сашити црвену заставу, сваки комуништа има црвену заставу. А ја кажем -

добро, сашићу је, а је л имаш ти? Он каже да је имао и да је изгубио. Добро, сашићу две заставе ал да кажеш која је била друга ствар кад си ме хтео бацити у Дунав. Он нешто врда. Добро, врдај. И ја сашијем једну, и још једну за њега. Онда он каже дао да ћемо пољубити те заставе и да ћемо се заклети да, ако уфате или убију мене или њега, да ћемо се убити. Као да су такви комуништи, Добро. Међутим, један дан долази један тришлер и каже - уфатили су Стевана. Па где је? У затвору, каже тај тришлер. Сад га печу и муче. И као да ми је поручио да се убијем јер сам се заклела. И за тог марву, господине, ја уфатим нож и исечем жилу. И однесу ме, да не знам ни сама где сам била два месеца. Кад ме прошло, дођем куКи а боље да сам умрла. Дођем кући, господине, и видим да тог марву нису испекли већ да је однео из куће све, и новаца што сам имала за радњу. Онда ја одем питати где су комунисти. Питам где су а они кажу - ту су. А је л ту и Стеван? Сви су ту. Уђем ја унутра а то је

била полиција. Свеједно. Је л' ту Стеван? Није. А је л' био? Није ни био. Нисте га ни пекли? Још нисмо. Добро. Мислила сам тражити тог тришлера ал није један тришлер. Одем опет у полицију. Јесте л чули за комуништу Стевана Дудаша? Исус је био комуништа, кажу, а тај твој Стеван је лопов и марва, крао је црквено звоно у Футогу. То је тај, кажем, што га нисте испекли, секла сам жилу због њега. Њега ћемо барити, такав је пропис, казу. Новце ми нису дали а да л су њега барили ил нису, то не знам. ...Онда дођу тако један господин официр, као ви, као да ће ме питати - чија сам. Та чија сам ничија. Морате бити нечија. Морам, ал ето нисам. Добро, каже он, купићу вам ташну. Не марим. Ал да будете моја. Не марим ни за то. После дође и други, као да tse ми и он купити ташну. Та имам већ три ташне, не морате, господине, нисам ја ваша жена. Ал они купе. Ето, господине, шта да вам кажем - чија сам, чија нисам била а опет сам ничија. Ако оћете, водите ме вашој кући, ваша сам...

Карикатура:

Ранко ГУЗИНА