Ошишани јеж

HaSTPAHO ћоше

Безобразни житељу наше зграде што годинама скоро сваке ноћи без стида и срама загађујеш мокраћом наше степениште упркос нашим мукама да оперемо твој смрад и извадимо флеке које остављаш на бетону ако се не узмеш у памет и не прекинеш с гадостима обе-ћавамо ти да ћемо те једне ноћи дочекати с куком и мотиком огорчени станари. (Натпис у ходнику једне београдске зграде) “Најбогатији од свих у нашој месној заједници, свакако је божидар Дадо Николић, који поред бројног стада има и пет синова и четири кћери, које успијева да у великој оскудици подиже. Крхка 38-годишнја мајка Бранка каже да не намјерава да умножава своје "златне јабуке", мада се Даду, који је био за стадом, никад не зна." * * * “Уз три краве, биће пуно посла и за женску радну снагу у кући". ★ ★ ★ "У 600 квадрата пластеника добро напредује паприка око које брину Тахир и Замир Хоти, Албанци који су већ неколико година ту и добро су се припитомили и научили све о поврћу". * * * "Ја сам се посветио сточарству, и уз ову стеону "Њемицу" која је лијепа као лијепа дјевојка (додирује јој виме), гајим још четири расне краве". * * * “Бициклизам је атрактиван спорт храброг и здравог народа, па можемо рећи да је предо‘дређен за нас, Црногорце". Цитати из градског подгоричког листа “Полис"

Приређује

Ивана Богићевић

МУЧИ МЕ ЈЕДНА МУКА

Ја сам, што се каже, увек бпо савестан грађаннн, миран и послушан. Поштено сам одрадио свој радни век ВКВ мајстора, без дана боловања. Не бих ја ни одмор корнстио, него оне санкције закачише фабрику, па ме отераше на принудни. Тако сам, принуђен и пензију дочекао, али са пуне педесет и четири године и три месеца стажа. Никад нисам каснио на посао, ннти, не дај боже, нешто украо од алата. Мој образ није окаљан. Нисам тражио од фабрике ни стан, то се косило са мојим моралним назорима. Ја сам свестан да је овој земљн тешко, да је нападају са свих страна и да моја фабрика вбог тога трпи. Моја фабрика је за мене моја друга кућа, јер своје и немам. Како бнх онда рођену куђу подкрадао? Кад ми је син завршио школе пустно сам га.да десет година чека на посао, јер ја не волим нпшта нечасно као што је запошљавање преко везе. Морао је да сачека свој ред, а не да ја црвеним код одговорних другова тражећи везе. Када је отишао у иностранство да тамо гради капитализам, размишљао сам да га се јавно одрекнем преко „Политике", али нисам имао довољно пара. Стид ме је што сам отац сина издајице, али ја са њим немама никакве везе од како је отишао! Ни на једно писмо му нисам одговорио, да зна, мајчин син, какву је грешку направио. Ево, сви који ме познају могу да потврде да говорим истину. Неће у мене нико уперити прст и рећи, ено ra отац оног страног плаћеника! Јест син јединац, али је и ово моја једпна земља, којој дугујем за све што имам. Него, друга ме сада мука мучи, па ми некако, молнм вас, помозите. K'o што сте схватили, ја сам један у свему, савестан грађанин. Све сам своје рачуне на време плаћао, ишао на све изборе и референдуме, гласао онако како су ми са Дневника саветовалн да је за нас најбоље. Био сам и на Ушћу на митингу, и на оном контра и на овом последњем, у фебруару. Последњп је за мене, далеко било за њнх! Скоро ћу да мрем, рек’о ми лекар, још месец два. Да сам куповао лекове, поживео бих још коју годину, ал’ шта ћу кад су и фабрике лекова на муци na не пронзводе. Па не могу сад ја, као појединац, да се нешто жалим, кад је свима нека мука на врату, а земља грца под туђннском претњом (овн изнутра су још горн). Него, ту је настао мој проблем. Како ствар стоји, ја ћу очи да склопим, а остаће мн неки неплаћенп рачуни за струју и кредит за дрва. Ово ми жива мира не да, не знам како да одем са овог света, овако обрукан на сам крај? Много ме то брине. Не могу да зајмим, јер ће пензија за опрпл да ми стигне у август, а мени ће тада да дају четрес дана. То јест, давали би, кад би им'о ко. Овако самом бринем ко ће и да ме сарани. Није менн важно ко ће да дође на сахрану, венци и говорн, ко се мене још па сећа, него не бих да ме сарањују на терет ове напаћеие општине, па да онда општнна због мене грца. Да имам нмање, стан, кућу, кола, бнло шта, ја би’ то сада продо и измирио све своје обавезе према држави, да онако мртав, не црвеним од стида. Овако ћу нзгледа на сам крај живота да укаљам слпку о себи и да обрукан одем са овог света.

Мирјана ЈУРЧИЋ

28