О гајењу пиварског јечма

Из Мале и Средње Азије добили смо већину наших „стрмних“ или „белих“ жита. Још расти пшеница, крупник ж јЏам дивл>е у Меоопотамији пзмеђу река Тнгра и Еуфрата; исто тако расти јечам дивље и у јужној Персији: у Лариотану, Хусистану и Фарсистану, одакле је у Европу и пренешен, али се не зна кад је то било. Јечам је без сумње најстарија „хлебна“ биљка; њега често спомињу и у Старом Завету, по коме је Господ нахранио гладан народ сјечменгш хлебом. Арапи хране своје племените коње јечмом, а у хладним северним земљама: Норвешкој, Сибиру, Шкотској и др., јечамје најглавније хлебно жито. И код нас се понегде у планинским крајевима меси од јечменог брашна „јечменица“, у главноме пак, сејемо јечам за исхрану стоке, али је, у овој прилици, за нас најглавније, да сејемо и негујемо добар јечам за производњу пива. И стари Грци и Римљани, Хинези и Јапанци, стари Египћани и Абисинци, Илири и Панонци производили су од јечма неко пиће (Илири су га звали ~сабаја“), које су, као што Озирис вели: „радије пили, но вино од грожђа цеђено“; а „пиво“ у данашњем облику, почели су германски народи да производе у XI. столећу.

О ГА.ЈЕЊУ ЈЕЧМА 1