О демократији у Америци. Св. 1

12

цуској срушила све што се нашло на њезином путу, а што није уништила, то је поколебала. Она није мало по мало завлађивала друштвом, да бл у њему мирно утврдила своју власт; она се није заустављала ни у самим нередима п потресу борбе. Распаљен жестином борбе, нагнат мњењима п претераностима својих противника да прекорачи природне границе свога мишлења. сваки губљаше из вида предмет за којим тежаше, и говораше противно својим правим осећањима и својим тајним нагониџа,

Отуда та чудновата збрка коју ми сада видимо.

Ја не могу да се опоменем ничега, нити могу да на-

ђем нешто што би могло да породи више туге и сажалења од онога што се збива пред нашим очима. Природна свеза која веже мњења с укусима п дела с убеђењима, чини се да је у наше време раскинута; симпатија која је од вајкада опажана међу чуствима и идејама људи, чини се да је уништена, п рекао би човек да су сви закони моралне подобности (аналогије) укинути, Међу нама се још налази ревносних хришћана којих релиђпозна душа воли да се храни истинама другога. живота; онц ће се без сумње одушевљавати за људску "слободу, извор сваке моралне: величине. Хришћанство кеје је изједначило све људе пред Богом, неће бити противно да види све грађане равне пред законом. Али стицајем чудноватих догађаја, вера се за сада налази међу сплама које демократија руши; она често одбацује једнакост коју љуби, пи проклиње слободу као противника; а међу тим, кад би јој дала руку, могла би осигурати успех демократији.

Поред тих релиђиозних људи, ја налазим друге којих су погледи више управљени 6 земљи него к небу; приврженици слободе, не само за то што у њој виде извор најплеменитијих добродјетељи, него нарочито за