О демократији у Америци. Св. 1

39

товања достојна имена светаца, који су му служили као оруђа,“

Немогућно је да човек прочита тај увод а да не осети некп релиђиозни и свечани упечатав; он задахњава дахом старога света, и неким родом библијскога. мириса.

Убеђење које одушевљава писца уздише његов говор. Он, као и читаоци овога, дела, не види у исељеницима гомилу протува која прелази море да тамо тражи срећу, него семе једнога ведикога, народа које је сам Бог посадио у обећану земљу.

Писац даље овако описује полазак првих исељеника. !

„Тако, вели он, оставише ту варош (реш-Најећ) која. је за њих била место одмора; међу тим они беху спокојни; они знадоше да беху хаџије и странци овде на земљи. Они не обраћаху пажњу на земне ствари, него подизаху очи к небу, њиховој милој отачбини, где Бог беше спремио за њи своју свету варош. На. послетву стигоше до пристаништа где их лађа чекаше. Многобројни пријатељи који не могоше поћи с њима, хтедоше бар да их дотле испрате. Ноћ прође без сна; она се проведе у изливима пријатељства, у побожним беседама и изразима праве хришћанске љубави. Оутрадан они уђоше у лађу; њихови пријатељи хтедоше и тамо да их прате; тада се чуше дубоки увдисаји, видеше се потоци суза које течаху из свију очију, чуше се дуги пољубци и ватрене молитве које тронуше и саме странце. Кад знак поласка би дат, они сви падоше на, колена, и њихов пола, подижући очи к небу, препоручи их божјем милосрђу. На послетку се опростише и рекоше један другом с богом, што за многе од њих беше последњи пут.“

1 Међу Епојал 5 Метогја], стр, 922.