О књижевности : са спроводном речју и допунама за ово издање

73

гедије, да изриче суд о Елиотовим, Додеовим, Тургењевљевим романима, о Паскаловим „Мислима/ за то му није потребна никаква спрема, он је то право стекао од рођења. Сваки који зна да чита, дакле зна оно што је научио у својој петој години, држи да по томе може одмах давати и свој суд о творевинама на којима су годинама радиле најотменије, звездом обележене главе људске.

Књижевност је у том погледу много несрећнија од осталпх уметности. Доиста, за сликарство и музику, може се чешће чути да људи признају да се у њима не разумеју. Наравно ни ту не зато што увиђају да за тако деликатне ствари треба нарочитог и дугог васпитања, но пре зато што је ту очигледно да и сликарство и музика говоре засебним језицима, које они нису научили да читају. Како му драго, већина ће увек пристати да призна своју ненадлежност. Међутим, то по чему ти људи не могу бити судије у другим уметностима, оскудица у обуци, извежбаности, и култури, постоји код