О погрешкама у националној пропаганди. 1, Поводом књиге г. Петра Слепчевића Приватна иницијатива у националном раду : предавање држано у Женеви 29. априла 1918 године

ем

своју снагу из јавног мишљења нашег. То другим речима значи да њу наш народ не одобрава, а то није истина. Али и ако није истина, кад ми узмемо тако тврдити чинимо два зла : с једне стране ометамо пријатеље, који могу бити необавештени, у здравом суђењу о жељама нашег народа, ас друге стране дајемо моћно оружје непријатељу, јер и «Ауштријаци» тврде на све стране да Крфска Декларација не црпе снагу из јавног мишљења.

Г. Слепчевић се никако не обзире на сва та факта; зато онако олако и вели: како «наше јавно мишљење спава.» (стр. 25). Док, напротив, то не стоји: наше је јавно мишљење будно, те још како будно, и ради оно. Откуд би могло бити оног плебисцита код нашег народа у АустроУгарској — што и г. Слепчевић спомиње — кад би стојало његово тврђење да «наше јавно мишљење спава» 2! А за наше народне масе на страни, у колико их има, не може се такође рећи да су заспале, најмање због тога, што се и међу њима не врши плебисцит или нешто слично томе. Јер, господо, ако се наши прваци у Аустро-Угарској служе плебисцитом, гласањем, чине они то због тога, што су у Аустро-угарској, што им треба на неки начин не само службеним круговима Аустрије него и целом осталом свету, који је прихватио принцип слободе народа, шипо видније показати да Југословени у т.з. Дунавској Монархији доиста, и у маси својој, хоће своју државу, и да то нису речи и жеље само по које « усијане главе» — као што службени аустроугарски кругови представљају — него да је то жеља и воља широких маса народних. И тај плебисцит за ту ствар искључује сваки други, а нарочито онај, који би се међу нама, овамо на страни, вршио, пошто је број наш и сувише мали да би могао нешто друго значити него број