О погрешкама у националној пропаганди. 2, Поводом књиге г. Николе Стојановића: La Serbie d'hier et de demain : предавање држано у Женеви 18. јуна, 1918. године

ЊЕ

ослободи ропства неослобођену браћу своју и да их са собом удружи, ако и они то буду хтели. И не води Србија борбу у том циљу само данас, или од јуче, да се тако изразим. Много и много година пре овога рата отпочео је српски народ стално приносити драгоцене дарове у крви и имању на тај жртвеник. И то је оно што је Србију направило Пијемонтом нашег народа. Појединци, па ичитаве странке, готово се губе у огромну раду око подизања те величанствене грађевине, која је плод толиких поколења читавог српског народа, а овај је вазда умео праведно ценити заслуге оних који су на челу покрета били. Овај последњи, страшни рат, у коме Србија учествује са толико верности, самопрегоревања и несебичности, не само што је подигао и оснажио националну свест народну и у крајевима у којима она још не беше довољно пробуђена него је и осталом свету отворио очи, дабоље види шта је и колико вреди српски народ, и да боље позна Србију, ту мученицу нашег народа, којој су сопствене жртве осигурале част назива Пијемонта његовог. Истрајност Србијина у овоме страховитом светском окршају и херојство њених славом увенчаних бораца високо су запажени код свих демократских народа, а у првом реду код наших савезника, и они зато примају ратне циљеве Србијине као своје.

УП

Говорећи о догађајима после акта анексије Босне и Херцеговине и наводећи како је тај акт био за цео српски народ велики морални удар, г. Стојановић цитира у својој књизи речи пок. Милована Миловановића, тада, министра спољних послова, изговорене у Скупштини 20. децембра, 1908. године, које гласе: «Анектирајући