О представничкој влади

нијих, као л најцивилизованијих п најмоћнијих народа Е земљи, сматрају вао суграђане, а не као туђинце,

Случајн у којима, највеће практичне сметње сто; на путу спојењу народности, јесу онде, где су народно ности које под једном истом владом стоје, једнаки у бро јевима и у другима основима снаге, У таввим случајизев свака народност узда се у своју снагу, и- осећа да сил) сваке друге одолети може, па ни једна не ће да утоне у другу. Ту свака са партајским упорством гаји свој

народне особине; ту се престарелп обичаји, па и језиц) који су се већ губити почели, оживљавају, да би се про

вала подубила; ту свака народност сматра да је то ти: ранија над њом, кад ма коју власт у њеној средини пз вршују званичници какве супарничке расе, и штогод с: којој од борућих се народности даде, то све друге сма: трају као да је од њих отето. Кад народи, који су таке.

подељени, стоје под једном деспотијском владом, која је за све њих туђинка, или која, ако је из ког народа и произишла, опет више мисли о својој сопственој моћт него и о којим симпатијама народности, те не даје пре тежног права никојем народу, п бира своја оруђа рав= нодушно из свију: једнакост положаја, чини често, да се у течају неколико нараштаја произведе сагласност осећања, н да чланови разних раса почну сматрати једноо аруго као суграђане, особито ако су расејани по истоми крају земље. Алп, ако време тежења за слободном владом дође пре, него што би се то спојење извршило, ивгубљена је прилика за извршење истога. Од тога времена ако су непомирене народности географски растављене, и особито ако је њихов мештански положај такав, да: нема ништа што би природно говорило да оне буду под; једном истом владом (као у питању италијанске области под Француском владом, или под немачким јармом), нео саме да треба желити да се свеза раскине, него је то јошт и нужно, ако је до слободе, или Д0 слоге стало. Може