Паланка у планини и Лутања

са

Анђелија Л. Лазаревић

— Добро, де, седи, — и задржа га руком наћићемо ми и теби девојку, не брини.

Владимир не могаде уздржати смех.

— Као да је о томе реч. ;

— Није о томе, — поче она опет плахо — али, видиш, зато што је отац умро, што су њих две остале да брину о вама, треба вас двојица сад да цео живот жртвујете за њих. Ја то не разумем. Моја деца (ја их имам петоро) нека иду свако својим путем. Не чувам ја њих ради себе, него ради њих.А, видиш, твоја мати и сестра, кад се женио Стојан изгледале су као да га сарањују. Да, да, нисам била али знам. Све ја знам шта се догађа.

Владимир узе шешир.

— Збогом, тетка Маро.

— Добро, иди, иди, — одмахну она руком. Владимир се зловољно врати у своју собу испред чијих прозора је лежао читав вео од кишеи читав низ глупих планина. На столу је стајала слика једне девојке, озбиљне, бледе, великих уморних очију.

— Моја добра сека, — рече узимајући слику у руке, — добра моја сека.

Код тетке више није мислио да иде, али после два дана дође опет исти збуњени младић и донесе тањирић пун гурабија, покривен белом, чистом салветицом. _ Е >

— Ево, послала ти мајка. Само ти казала да не разбијеш тањирић и да чуваш салветицу. Или, још боље, можеш ми је одмах вратити. — И стрпа салветицу у џен. |

= И још ти је казала мајка да дођеш на вечеру.

А кад је већ затворио врата, отшкрину их понова: — Немој заборавити да дођеш: вечера се тачно у осам.

"__ Владимир се мало. колебао, али како га је убијала монотонија у паланци, а тетка је опет прва приступала, он се реши и оде понова к њима.