Пастер

Беснило гнојава. Родитељи су преклињали Пастера да покуша да им спасе дете. Али њој очевидно не беше више спаса. Пастер је знао да беснило може сваког часа да се појави и да је сада његова метода немоћна. У интересу његовом и доброг гласа те методе није требало ништа да покушава. Али пред несрећним родитељима који га преклињу и на помисао да ће га увек гристи савест што није учинио и оно што је знао да не може помоћи, он се одлучи да девојчицу подвргне инјекцијама. Кад су ове биле завршене, болест се није још била појавила и девојчица је поново похађала школу. Пастер је већ помишљао да је спасена. Кад једнога дана појавише се знаци страшне болести. Пастер је по цео дан проводио у њеном стану, крај постеље болеснице. Она га је држала за руку и молила га да је не напушта. Кад је већ свака нада била излубљена, Пастер пође и заплака се на степеницама. Тај смртни случај, сасвим изван дохвата Пастерове вакцинације, био је довољан, као што је Пастер очекивао, да са више страна почну сумњати у њену вредност уопште. Колико су ти напади били неоправдани показала је скора будућност. Већ 1896 године, од 1308 особа превентивно вакцинисаних после уједа, умрло је свега 4; то је смртност од 0,3 од 100.

Из разних крајева света почеше пристизати у Париз они који су тражили спаса од Пастера. Из Америке дођоше четири детета која су бесни пси били изуједали. Једно од њих, од

195