Пастер

Први радови: тартарати

„Прошле године, 27 децембра, навршио сам 26 година".

Више од пола века доцније, студенти који су посећивали предавања у Пастеровом заводу у Паризу, могли су опазити иза прозора сре. дишње зграде у чијем се подземљу налази Пастеров гроб, једну стару седу госпођу, Пастерову удовицу, која је до своје смрти живела у том Институту, окружена поштовањем његових бивших сарадника и нових нараштаја ученика. ..

Изгледа да се или отац или кћер нису одушевили Пастеровом молбом, јер одговор није долазио. Пастер се тада обраћа мајци, знајући да у тим питањима мајка има прву реч:

„Бојим се да госпођица Марија не придаје одвише важности првим утисцима, који ми могу бити само неповољни. Немам ничега што би се могло свидети једној девојци. Али знам да су ме људи заволели кад су ме добро упознали".

Па добивши дозволу да се непосредно обраћа оној коју је заволео, пише јој:

„Све што од вас тражим, јесте да не пренаглите свој суд о мени, јер бисте се могли преварити. Време ће Вам показати да под хладном и плашљивом спољашношћу има једно срце пуно нежности према Вама".

Млади Пастер тих дана себи пребацује што је унеколико занемарио науку и уздише: „Бог зна колико сам волео своје кристале!' Будућност је показала да се те две љубави не искључују. Венчање би обављено 29 маја; Пастер је

“

19