Пастир

162

крушено пред Господа, како пада ничке пред твордем неба и земље. У таквог срдачно! молитви Господу Богу сине у глави ДиситшевоГ света мисао , да ће нашоузданиш пут к светињи бити, ако за земаљског живота свога што више користи принесе роду своме. Посветивши срде своГе Богу он намисли, да. иросвећеним умом свогнм започне извлачити род свог из густог мрака, у кош су га немиле прилике поставиле биле. Зато оставља Опово, иде из места у место, док не дође у Гедну варош старих Хелина. Ено га у Смирни како приљежно изучава хезик , на коме су се хавиле — и многе знатно развиле — прве клиде свиху скоро наука, коге данашњи учени свет обрађухе. Упознавши се с извором наука изучавахући хелинску књижевност, он се нушта после на далеко путовање по пространом хевропском свету. И ено га видимо у свима нахзнатнишм варошима у Хевропи, где изучава стране хезике и њихову књижевност. Обогаћен тако знањем и науком долази у свох род. Тада хе тек могла велика душа његова живо почуствовати сву невољу рода свога, коха га хе нритисла између многих беда и са незнања. Зато науми, да живо поради на опттох просвети народњох, хер хе знао, да ће ова донети у пробуђеном српству и многа друга добра. Сад настахе нахважниш тренутак у животу неумрлог Доситиха. Он прекида с руско-словенским хезиком у цркви, кош народ не разуме, па почне први да пигае своха дела за народ говорним хезиком српским. Но покрах тога Доситихе хе велики и у томе, што хе умео боље него ико казивати научне истине тако просто, да га хе свак врло лако разумети могао. Како хе узвишен Доситихе над свохим сувременицима па и над многима, кохи после хвега писаше! Ови и ако усвошше, да ваља писати говорним хезиком, мешаше неки у њ тако много словенских и руских речи, да од лепог народњег хезика постаде мрска некаква збрка. После књижевници ови