Пастир

292

ним лонцем (ељедоватално кош нте био ни зашта) и рекне му: „ако ко и овакав лонац украде наплати ће му се четверодупло, или у овом или у будућем животу; ако 1е овакав лопов украо богатог , одузеће му се четирпута више нег што он (лонац) вреди од богаства, а ако 1е сирома трпиће четири пута веће муке у вечности." Григорте на то слободно одговори, да он нигда ништа нте украо. „Како да ниси украо рекне преподобни када си притаио погас гостионичарове кћери?“ „Да оче, али 1 а нисам украо, него сам нашо.“ — „ЗнаГ дакле“ заврши преподобни, да она1, кош нађе туђу ствар, па не 1 ави о њо1 коме треба и неврати ге: осуђухе се као лопов, и ти си требао нађену ствар дати ономе чта Ге, но ти то ниси учинио, па зато си и изгубио четири пута више, него што она ствар вреди. Чуваг се дакле да неискусиш што-год Гош горе.“ Крађа Ге порок тим више опасна, што се врло тешко искорењава. ОнаГ, кош ге навикао красти краде и оно, што би лако и без крађе мого имати: или да замоли или просто да заиште: он краде не зато, што га нужда приморава, но просто зато, што има вољу да краде. Отац Данило прича, да кад Ге отац Арсениге живио у пустињи, био 1е тамо Гедан монах, кош Ге крао од стараца котарице. Отац Ареенте узме га код себе у ћелту, желећи га поправити и старце од њега успокошти. Говорено 1е монаху: ишти шта год оћеш, 1аћу ти све дати, само немоГ красти. Давао му Ге новаца, хаљина, и свега што му Ге нужно било. Но „што Ге дикла навикла“ тако и оваГ монах, чим Ге отишао од оца Арсента, опет Ге почео красти. Нашосле старци видећи да се он нте оставио крађе отераГу га. Они су говорили: „ако се нађе брат, кош страда од други слабости душевни, таквог треба трпити; но ако он буде крадљивац, мора се терати, гер не само што губи свогу душу, него и све оне узнемируге кош с њим жи-