Пастир

637

Оснажени надањем на Господа, они без страха очекиваху каштигу. Апостол Павле у последњог посланици Тимотегу писао 1е: „Мене већ приносе на жртву и време ге мога одлазка настало. 1а сам се добро борио, теча1 сам свршио, веру сам сачувао. А сад ми се спрема венац правде , што ће ми га дати Господ, праведан судиГа, у одређен дан, и не само мени, но и свима, кош су се радовали његовом погавлењу.“ (2 Тим. IV, 6. 8.) У таквом радостном надању могао 1 е свети апоспол спокошо подносити и заточење и последње земаљске туге. Неки од његовнх другова, страшећи се, оставе га сад у овог опасности; но њега нше ништа могло раставити од љубави према Господу ; а то Ге било довољно, да би могао с радошћу живети и умрети. С таким истим спокошим постоганством очекивао Ге смрт и свети апостол Петар, коме ге она заранше обгављена од Господа. *) Оба апостола бегаху осуђена на смртну каштигу. Петар пре нег што ће сам бити кажњен био Ге сведок казни своГе жене, коГу Ге он храбрио овима речима: „жено, сећаГ се Господа!“ И Петар Ге осуђен био да се распне на крст. Ова каштига беше пред очима римљана 1една од нагбесчасниш каштига но она се учинила смиреном апостолу као одвећ славна, и он нте сматрао себе да Ге достоГан умрети онако, како ге умро његов божанствени учигељ, па зато и замоли да га распну, обрнувши му главу доле. Свети апостл Павле, као римски грађанин, нте могао бити предан срамноГ кашгиги па зато га даду погубити мачем. И тако оба апостола преминуше тел. м у Гедан дан, у 67-оГ години после Христова рођења. Хришћани саране тела своих учитеља у подземним гробницама, котх Ге било у Риму много и потом често долажаху ради молитве на гробнице ових великих просветилаца света, и побожно их спомињаху.

*) Друг. посл. Петар. 1, 14.