Паљба батеријом / Кукурузи већ се беру / La France

23

ја се узлетао: хоћу све да видим, ништа да не пропустим; све да чујем..

Ако опазим што интересантније на лијевом тротоару, провучем се некако кров жандарски кордон, и, таман да претрчим.

преко онога празног простора, што је одређен

за пролазак позваних, а жандари ме опазе и с обе стране повичу: „Натраг, натраг! Мали, натраг! : | Збуним се, не знам куда ћу; свијет се смије, стид ме..

Жандар притрчи, не смије да удари, али зграби душмански за мишицу и гурне ме у онај свијет...

Кад се прогурах чак до цркве, и хтједох. · да продрем унутра, у мало ме не одведоше

у полицију. | Срећом ме запита један полицијски писар „Одакле си ти, малиг“

„Ma Босне!“, велим ја кроз плач.

„Л-ха!“, рече он и насмијеши се...

Чим угледам што ново, одмах помислим. да је то важнија и љепша ствар за „казивање“, него све што сам дотле видио, па полети да. је не пропустим... Киша, ситна као измаго, непрестано је сипила.