Паљба батеријом / Кукурузи већ се беру / La France

ба

· Ходајући тако, наиђох и на крематориј, ·

у коме гори вјечити огањ и кроз чији оџак

сиротиња париска одлази сваки дан на своје слободно француско небо, у облику густа, плавкаста дима ... Наиђох и на бескрајне аркаде, у које су узидане урне са прахом спаљених. На многим урнама видјех причвршћене слике оних, чији је пепео развијао париски вјетрић. Колико 'сам ту видио милих и лијепих лишца!... а Послије неколико сати ходања, свега“

ме. је било обузело оно нарочито, сентимен— тално осјећање, онај нарочити „штимунг“ што свакога осјетљива човјека обузме на _ гробљу. И нехотице су ми душом брујали

Дамаскинови стихири о сујети свјаческој

„и житију, који је „сј“н и соније“...

Та осјећања. обузимају човјека и кад, у дугим љетним данима, походи какво мало, сеоско гробље, са старом дрвеном црквицом без звоника, из које мирише увенуо невег,

„милодув и босиљак; а око ње сиви земан

повио и поваљао. дрвене, сагњиле крстове; док су се преко гробова надвили храстови,

брекиње и букве, шумећи вјечитим шумом:

„Житије же сјен и соније...“·