Песма о краљу Налу : уломак из староиндискога "Махабхарата"

16

Т. МАРЕТИЋ

А лик свој чувари света Господа силна нек приме, Да ја могу Пунјаслока, 85 Поглавицу људског познат,“ Јадну Дамајантијину Кад тужњаву бози чују И одлуку виде сталну И искрену љубав к Налу, 90 Чисто срце, разборитост, Приврженост верну к Налу, Показаше по ње речи И моћ своју и знакове: Незнојне их она види, 95 Непомичних очи, без пра, Свеже венце они држе, Стоје, ал земље не тичу, А Нал сенком удвојен је, Зноја, праха пун, на земљи 100 Стоји са венцем увелим, Трептањем се очитује, Кћи Бхимова Пунјаслока И боге видев, Бхараше, Одабра Нишађанина 105 По обичају, ПЏандаве.“ Окатица Дамајанта Стидно за скут Нала прими И на раме на његово Метне венац врло красни 110 Те за мужа њега обра Лепотица лепе масти, Ах! ах! тада поглавице Завапише све народне, А премудри бози викну: 115 „Тако ваља“, мој Бхараше ! Зачуђени тако реку Хвалећ Нала господара. Лепобоку Дамајанту Вирасенов син господар 120 Поздрави тада, Каураве, Прерадостан у свом срцу: