Песме Бранка Радичевића са писмима његовим и једним списом у прози

566 ______- л (0)

1836, коју је сигурно и Бранко учио. Писао је једну малу Физику (1822), један ГТедег осрјађ ит (1833) за флору карловачку, превео Цицеронова дела О _ пријашељсшву (1836) и О дужносшима (1854), и „саставио један латински и немачки Речник (1849). Био је „крупан, леп човек“, Као професор матема- | тике, бејаше доста слаб и збунљив. |

Јован Пантелић, (1812-1888) који је заменио Гершшића као директор гимназије (1852), био је такође професор Бранков (професор у Карловцима од 1835), по струци немачког и латинског по свој прилици, Пргав и настран, а и у рђавим домаћим приликама, он је, по причању старога проте Руварца који му је такође био ђак, обично држао у руци неки кључић и без много разлога ударао ђаке њиме, нарочито кад је од куће незадовољан долазио: „тешко оном разреду где би имао први час.“ Није био великог знања, ни професор по струци; ипак је био доста занимљив у предавању, Занимљив је био иу "приватном саобраћају: „та нема слатке беседе без -твоје речи медене“, пева му Суботић. Волео је песнике, а Симу Милутиновића „знао скоро целог на "изуст“. На књижевности је такође радио, не много; "штампао је две књиге (Свиларсшво 1845, Пријашељ "жена 1846), три педагошка чланка, неколико песама (један Поздрав митрополиту Станковићу 1837), а оставио у рукопису такође песме, пригодне, и превод Ши"лерове драмице Семеле. Што је можда најбоље од свега што је издао, тосу две Бранкове немачке пе"сме — читалац их има у овом издању, — које је, много година. после Бранкове смрти (1877), нашао у својим "хартијама и објавио.

Стари професор Тома Војиновић (1788-1862 и даље), најстарији у целој колегији, предавао је у једном од нижих разреда; с њим су се „сви ђаци титралиин правили комедије,“ прича прота Руварац. Тако је исто класни наставник у једном од нижих разреда "био Василије Лукић, — таст Џантелићев — и исто "тако слаб. Кад је предавао рачун, — прича Субо-тић —- „никако није могао у сломцима најпростијег