Песме Бранка Радичевића са писмима његовим и једним списом у прози

МА увод (0)

Кад је мислио да се баци на сликарство, он пише такође оцу: „Рафаило је један одавна умро; још се, истина, један родио али му судба не да кичицу у руку:" тај други Рафаило то је он сам, разуме се, И Вукова кћи причала је како је Бранко с великим _поуздањем говорио: „Доста је мени две године па да премашим Рубенса“. Ове речи Бранкове јасно показују колико је било самопоуздање његово, и како су високи били циљеви за којима је ишао. Оне и дижу Бранка у нашим очима; свак ко тежи високом циљу добро чини, и без теаквога циља нема величине. Што малко личе на хвалисање, не треба их узети озбиљно. Бранко је то говорио не јавно, него сасвим интимно и слободно, пред оцем, пред онима који га воле и који су склони да ствар разумеју само с добре стране. У његовим речима има уз то и нешто шале. Најпосле, Бранку је тада било двадесет година, доба када је човеку допуштено не бити увек урачунљив,

Још ми једна црта не изгледа тачна у моралном портрету Бранкову, како га дају биографи њетови, Бранко је био лак, несталан, сваки час правио нове планове, — прича Вукова Мина, „Несталан као што су обично ђениалне нарави" — позната је фраза њена о Бранку; узгред буди речено, та фраза, нетачна по себи, а схваћена сасвим буквално, упропастила је више младих људи из једне раније наше генерације, Али мени се та карактеристика Бранка не чини тач“ на; у сваком случају, не треба је узимати у апсолутном смислу. У ситницама Бранко је могао бити несталан, али у главним стварима, у оном што је битно, ја не-верујем да је био такав; његов живот представља једну доста праву линију, поред неких малих кривина, које су у осталом разумљиве, На Мину су вероватно чинила утисак његова причања у којима је било више маште и жеља вего стварних планова, и она их је узела озбиљно.

Иначе, друге црте које његови биографи дају примам као тачне; — честитост, карактер, скром"ност, итд, Биографи нарочито истичу љегову лепу