Песме Бранка Радичевића са писмима његовим и једним списом у прози

(Ц) песников ПОРТРБТ ОК

оставите на страну колико су горња два стиха лепа; можда лепших није ни било у поменутим песмама — сведоче о Бранкову разумевању поезије, Мало ме, додуше, збуњује, код ове оцене Бранкова укуса, то што се Бранко диви Милутиновићу „(Ао Чубро, на што ли си стао“), цени Нанку Богобоја Атанацковића (в, Безимену песму), и подстиче оног слабог Димитрија Шетровића, „у књижеству названога“ Славка Златојевића, да штампа своје. Злашинство, Али то објашњавам специалним разлозима. Милутиновића је споменуо у ГЛушу као писца жестоких политичких сатира; Атанацковићева приповетка Нанка имала је патриотско-васпитни циљ који је Бранку био у вољи; а сиромах Златојевић био је Бранков друг, и баш у мучним данима, а најзад, Бранко му је световао штампање песама „јер, рече — прича Златојевић — да су ми то ствари, према његовима, од друкчије врсте“,

оред страних језика и књижевности, Бранко је, полазећи за Беч, хтео, видели смо, да учи и сликарство, бар је „особиту наклоност“ за то имао, И доцније, за четири године у Бечу од прилике, онна то једнако мисли, Сваки час пише оцу о томе, Спрема се да учи сликање масном бојом код познатог сликара Уроша Кнежевића, који је Вуков лик радио; тражи „већу собу“ која би му служила и као атеље ваљада; пун је поверења у свој таленат, и нада се да би од сликања у главном могао и живети; дотераће „до највећег савршенства за кратко време“, стићи ће Рафаила и премашити Рубенса; итд,

Не треба узимати врло озбиљно ово причање његово. Ми данас немамо ни једне слике његове, ни пејзажа — за који би он вероватно имао више смисла судећи по описима природе у његовим песмама, ни портрета, и цела та у-бу- галама свела се-на два три цртежа ликова које је скицирао овде онде по својим рукописима, Ми ствар узимамо само као пример склоности његове ка уметности, упоредо са специалним даром за поезију. Он је и за музику имао нешто смисла; читалац ће наћи у његовим пи-