Песме и драме / Милутин Бојић
ПЕСМЕ 87.
Кроз векове смо крв нештедно лили: Још ангорске су пољане румене
И кланци Карта, што су крв нам пили: Јепренске сени, стидом обливене, Панонске кличу ране затрвене.
И још се редом наше кости сеју
По острвима и у воде стране,
У пустињама, где самуми веју,
И хладној степи. И, кад сунце стане, (С лешина наших сите беже вране.
А ватре древне, згашене и сиве, Уздахом шиљу посланице мукле. Мртваце тамо остависмо живе.
И к'о Ахасфер, кога Господ укле, Тражимо равни до у бескрај пукле.
И Васељена њива наша поста
За семе части — које сунцу сиже. Господе, казне зар не беше достаг Време је жетви, дан косидбе стиже, Време, да плоча с гробова се диже.
К'о луталице, које патње прате,
(С чежњивог југа, са судбином Јова,
Ево нас к теби, наш ледени брате!
Охоли, мада без рода и крова,
Спремни смо, гробља да сејемо нова. 1916.
ПЕТРОВДАНСКА ВИЗИЈА
Пучина спава огрнута дахом Уморне ноћи задиханог лета,
Што небо златним обасипа прахом; И тешко дишу сазрела дрвета.
А седи монарх узбуђено шета
И слуша шумор са далеких њива, К'о тмули уздах неког другог света,. Окован како у помоћ призива.