Песме и драме / Милутин Бојић
ПЕСМЕ 59
И ја сам воде пребродио, што су Вриштале, кад крст изагнанства добих... Вратих се, ратну размахнувши косу,
И расух кугу и неман раздробих.
Али, вај, твоје не имадох срећом! Усамљен бејах, без друга и брата, (ООслоњен на свој мач и своје плеће, Дрхтаве руке и рањена хата.
(, како ти си велик и пун славе Окружен венцем младих оклопника И колом деце поносне и здраве, А жељне части и ратнога клика!
Мој враг је био сунце што се пење, Нов талас који пени се и брише,
А твој противник к'о лишће јесење. Последњом снагом сок свог срца сише.
А, кад сам куле разорио надне, Капије тешке разбио и кврге
И нове химне пропојао складне Аждаји чељуст смрвивши и шкрге.
Ког имао сам, да мој мах замени, Да створи бедем, уставу и гребен» Два сина слепа што блуде к'о сени И трећег — авет и леш непогребен.
А твоје стопе, твоју главу седу, Крв твоја прати набујала, врела: За тобом песме младих дана греду И блесак твога подмлађена чела.
И као вијор мачева се креће
За том младошћу што мами и коси Јато орлова свежих, што полеће
И осмех зоре у очима носи.