Песме и драме / Милутин Бојић
М. БОЈИЋ
БЕЗ УЗВИКА
Ни чудног ни новог за нас нема више, Све су земље нама и драге и сродне: Сред сјаја, и врх нас кад се буре свише, Бесмо мирни, као усред земље родне.
Отаџбина наша са патње је знана, Лутајући ми је носимо у себи;
Она је у крви наших вечних рана,
И, кушам те, судбо, такву је погреби!
Зато нама нису океани страни,
Ни гробови старих умрлих столећа; Мирни смо на гозби у светској дворани И кад небрат пије мирис нашег цвећа.
Ми, као литија, лутамо с трубама
Од кута до кута, од града до града, Час сами, час с децом, стадом и љубама, Носећи стегове и власти и пада.
Понављамо скалу што познасмо рано, Скалом судбе, којом други једва мили; Зато нама данас ништа није страно, Чини нам се, свуда већ смо једном били.
И кад разгрнемо пепелишта снова,
Стари ће се дани уз реч да помену: Слушаћемо ватру и веселост њену,
К'о домаћин што се вратио из лова
С песмом, с којом јутрос у планину крену. 1917. -
САМОСВЕСТ
Буди горд на време повесничког суда, Кад сотона сиђе, да крв одабира,
Кроз лубање празне ликовања свира
И згариштем створи врт вековног труда.