Песме и драме / Милутин Бојић
1112 М. БОЈИЋ
Констанца Морзони К'о да сам у гробу раскошном и гнилом. у у
Димитрије Кад је златар простак наказно је дело.
Степеницама из дворишта долази Данило. Пење се уза степенице. Појављује се глава, енергична, мушка. Црна коса и брада. Лице моћно и чисто. Сад се виде и груди снажне и развијене. Испео се. Висок је. Изгледа да нема више од тридесет и пет, мада му је четрдесет и четири. Покрети му складни, игуманско одело, но у лаком нереду. Сву елеганцију, коју је допуштало одело средњевековног калуђера моћног, богатог и свесног узео је на себе. — Циник и леден. Кад ступи у трем, поклони се
Сви чим га опазе
Даа...
Сва пажња је усредсређена на њега. Једино Први Францишканац и Дијак не обраћају на то пажње, но и даље разговарају.
Дама
Сад ћемо знати. Игумане.
Данило Молим.
Дама Чује се да краљ ће ослепити сина.
Данило учини покрет као да вели: „Не знам“.
Ана тихо Отац се поводи за тим попом холим.
Констастин такође Он је творац сваког краљевога чина.
Данило Ја знам да се данас измирење слави Оба наша краља. И мој ум је нешто За мир учинио.