Песме и драме / Милутин Бојић
КРАЉЕВА ЈЕСЕН
131
гледа
И твој горди Визант испред њега дршће.
(Као да сања.) Да, једна је вера, Моћ је њојзи име, Један Бог је само, Држава се зове.
Симонида. Доведи Стефана. Чим да платим> Чимег (Нагло) Да ли желиш круну краљевине овег
Данило охоло Не. Краљ има круну, а ја моћ те круне.
Симонида
га тужно. Гнев је са њеног лица ишчезао. Она је сад
опет јадно, немоћно дете. Ја сам жељна само једног срећног дана. О рад чијег греха мене судба кунег Смилуј се на сузе, доведи Стефана!
Данило
оком. које продире до у срж гледа је. Тишина стравична и пуна предосећаја. У Данилу се јавља човек, мужјак, но он као да
Њено зелено велико око запазило је то.
се брани.
Спмонпда
Луда, дрска мисао сене
јој кроз главу и у очима, још пуним суза, блесне нешто ново,
светло, моћно и смело: Жена.
Па хоћеш ли менер (Он се не миче, она му прилази.) Па љуби и сиши! Векови пут моју стварали су, ткали, Византиско сунце са мог ока збриши. Пиј недра где зраци сунца нису пали. С којих нико није завесу смакао.
Приближи му се, и дрско.
Дршћу к'о блед љиљан у сред ноћи плаве
Ни презрели краљ их још није такао. Из њих бије мирис мирте и агаве.
ој