Песме и драме / Милутин Бојић
КРАЉЕВА ЈЕСЕН 183
Симонида Малу жишку у огањ распири.
"Она га је ухватила за руке. У собу удара румена светлост весјерња; просула се преко њених белих руку, које је Данило грчевито стиснуо.
Симонида. Нек румени седеф од мојих ноката У мишицу твоју зарије се врелу; Као плави челик у мраморна врата, К'о сребрена стрела у наранџу зрелу. Румен вачерња удара све јаче, обоје су као у огњу.
Данило гледа је смрвљен „Лепа си! Он наслања очи на њене миришљаве руке и сања.
Симонида
Из чаша од оникса глатка, С дршкама од геме и од ковелина, Пенушави нектар, пун блаженства слатка, Пићемо у рују ципарскога вина, Тад пиј очи моје до рођаја дана.
Данило ЧОмарагд препун сунца и греха...
Симонида · И среће.
Данило Дубоке су... мрачне...
Симонида Доведи Стефана, Он један у мрак тај заронити смеће.
(Припила се уз Данила и лагано, сањиво, реч по реч, тихо, заносно, слатко) —
Хајде да скршимо раскошне кондире И, кад испијемо задњи пехар вина,