Песме и драме / Милутин Бојић
136 М БОЈИЋ
(О, ти жртвуј срећу за вечна времена; Ја за венац трња не дам киту крина. Ја не желим вечност — ја сам само жена.
Данило хладно Ти жртвујеш љубав, краљ жртвује сина, Стефан очи своје — ја ноћ твојих дражи.
Симонида тневно Чему те све жртвег
Данило Држава то тражи.
Симонида Она, вечита жртва, сва успламти и покушава и последњи ватромет“ Ти не смеш. Да ли ће худи отрок смети Усред ноћи или усред дана бела Краљевскога сина довести и хтети За раскошну цену краљичина тела...
Ланило прекида јој реч сав згранут Шта хоћеш»
Симонида срећна што га је збунила
Пред војску прашњаву и бедну Сићићу и рећи: „Би ли ико хтео
Да робовску усну своју сласти жедну С краљичином споји у пољубац врео. Рад услуге мале, да краљева сина Избави из мрачних тамничких зилинаг
Данило смеје се отмено, тихо.
Симонида Увређена. Мислила да ће изазвати љубомору, а не подсмех_ Шта» Мислиш та руља, што је жељна Е свега, За мој један осмех неће спасти њега2