Песме и драме / Милутин Бојић
140 М. БОЈИЋ
Краљ Блуднице, мога сина волиш» Нека га ослепе!
Симонида Ја мрзим Стефана!
Краљ И да сав се Тартар против мене дигне И господње муње нада мном затутње, Да знам да ће душа у ад да ми стигне, Не бих утишао гнев очинске љутње И несину подлом опроштаја дао...
Симонида Краљу“... Краљ И кад зину празне очне дупље У богаља што је туђу срећу крао, Хоћеш ли тад хтети те дубине шупљег
Симонида ужаснута Вај! Краљ виче
Нек ископају, не да их ослепе! Нек задршту недра у светине глупе: Још хоћу да мрави испред мене стрепе, Ма да стреле моје, зарђале, тупе И мачеви труну и заставе рата И у манастирској мру војводе сенци И неми рзање убојнога хата: Још су свежи моји ловорови венци.
(Стане, нагло отисне мисли)
Не, доста с Државом том иконом лажном. Празна је сва слава. Сви моји ратници Захвале су нашли у гробљишту влажном.
- (Очајно)
(О, како смо бедни!... Патници, патници!
(Важно)
Зато грех ти праштам.