Песме и драме / Милутин Бојић
Преузимање:
Приказ у BnLViewer-у
150
М. БОЈИЋ
Хрисанта Ћути!
Синиша.
Смешан, ма одакле гледан. И зар ниси никад у постељи брачној Осетила да те целу хвата језа2 И зар ниси клела у поноћи мрачној Оног ко те за тај угарак привеза2
Хрисанта, Све погађаш!
Синиша
То се у твом оку чита, У њему ја видим сву тугу што спава. Тугу што је лажних врлина већ сита, И поштење, видим, које очајава... ИМ сад ево мене да ти живот речем. Још си као роса, но старост наступа. „Ја хоћу ту старост...
Хрисанта. Боже!
Синиша Да претечем.
„Да се твоја душа у мирису купа.
Хрисанта Но ипак, ја мислим, превара је ружна Синиша То превара није. Хрисанта Негог Синиша
Крик потомства. Нова поколења траже остварења, —