Песме и драме / Милутин Бојић
154 М БОЈИЋ
Синиша (обгрли је) Смоква свежа. Како ме те очи у грех смртни зову! С њих ја читам љубав и заповест строгу. Сунце где си, срећу да позлатиш овуг
Хрисанта Зло би било, јер тад видети нас могу.
Синиша
Па и да нас виде, зар ће да се сетер Но, још боље ноћу да ти дођем вешто, Када поноћ црну завесу оплете,..
Хрисанша А мој муж» Зар не знаш: он већ сумња нешто.
Синиша
Сумња» Ах дивно је кад опасност прети. Твој муж на дужности, ми у кући сами. (О, ти не знаш шта ће та ноћ нам донети, Та ноћ исповести речених у тами, Гледаћемо месец... О дивно ће бити!..
Хрисанша А мој муж, а дворац, шта ће на то рећи2
Синиша
О нашој љубави зар ко може снити, Љубав у којој тек ћеш срећу стећи ЈЉубав где сваког часа самрт грози, Али смрти нема, јер Бог љубав штити, А ноћ је с љубављу одувек у слози. Сунце јој је злотвор. Хрисанта Ја се не знам крити. | Синиша Срце ће ти рећи, срцем се помози. То је права љубав, то херојство значи, Кад се срећа, к'о плен, из замке украде.