Песме и драме / Милутин Бојић

УРОШЕВА ЖЕНИДБА 179

Синиша К'о божанству вишем Прилазим ти бедан, изгубљени самац, Те ћу сузе топлим пољупцем да збришем.

Томанда Богомајко! (Пада му у наручје. Он је љуби.)

Урош, извири. Бесно, полуглусно Лаж је, лаж је жени мамац. Томанда извија се из загрљаја. Видеће нас. Синиша Хајде у врт где ћарлија Ветрић и где шуме јаблани и тисе. Волиш мез Томанда Мој мужу... Припијени једно уз друго одлазе. Урош сав бесан кад они оду Лисица и змија. Једно сам мислио, а десето зби се. Све је измислио. А ја сав се сплетем. Знам, после ће да се тамо горе врати. (О смео бих главу на коцку да метем: Неки бедник ту ће досетку да плати. А мени све иде к'о да Бог ме куне. (Први калуђер изишао је из жбуна и убедљиво.) И куне те, сине. Грех очев испаштатш. Урош Да: Калуђер Јер, знаш, наследник проклете си круне. Треба да се кајеш и много да прашташ, Да испостиш грехе нашех господара. (Тихо) 12%