Песме и драме / Милутин Бојић

182

М. БОЈИЋ

Бућа Но Господар Филип чашћу се обвеза, Да рођаку једну за Уроша дадне.

Цар Још ми се подсмева. Урош Можда тако све је. Цар Бући Ником то не реци. Бућа Гроб ћу бити. Цар Иди. (Бућа оде.) Цар сину Ти си чак весео. Стара сумња где је2 Подругљив ти осмех у оку се види. грош Шта ћуг Са женидбом имам слабо среће.

Цар Волиш ону другу, и можда се надаш Муж јој бити. Али ту се вараш. Све ће Бити што ја хоћу.

Урош Мора, јер ти владаш.

Цар мисли се Можда је истина. (Гневно тресне мачем. Кнез да ме претече,

- Урош Шта можемо, оче» Господ тако рече. — ЗАВЕСА. —