Песме и драме / Милутин Бојић
Преузимање:
Приказ у BnLViewer-у
26
МЕОБИО У РИНЋ
А кад моја рука крадом перо такне, Твој осетим стисак, задршћем без јава, Цео зид се један к'о завеса смакне И ја гидим само ред смрвљених лава.
Крај њих леже књиг>, папируси трули, И гомила мозга што већ продре свуда, Ловори што нису звуке среће чули:
Мрави растурени стазом што кривуда.
Сад, запахнут Тобом, ја се питам: Куда 1912.