Песме и драме / Милутин Бојић
1
О, стара је прича да носимо маске
И сви да смо глумци бољи или гори
И за лаж да Господ сам нам идол створи И арену пуну маглине и праске.
Али, вај, ја данас спазих бинске даске И тамо, где мишљах искрени су збори, Где истине зубља непрестано гори,
И с презрењем где се прате светске ласке.
Данас паде идол и сав сјај се отре, У костур се труо претвори сав блесак. Место у сред врта нађох се пред гробом.
Одакле с презрењем на ме змије мотре. (О, разумем пада страховити тресак: Ја сам био глумац и пред самим собом.
|
(О, зашто ниси ти та жена права, Утока мисли, сазнања и жуди, Жена што луди и мрви и суди, Којој се прашта све и све се даје»
И ти си мирис у ком беда спава Златни сан, из ког, вај, ипак се буди У атмосферу олуја и студи,
Где зимске звезде прах таштине таје!
И место мира нов пут ми предстоји, „Да лажем себе у ком новом храму Душа се моја сама себе боји,