Песме и драме / Милутин Бојић
ПЕСМЕ 63
Те ноћи то сам само рећи знао. Па ипак ја сам само сан ти дао А, мислио сам целог себе дати.
М
Ја читам данас твоја писма, драга, Из којих топла наивност се смеје |
И чедна љубав, коју младост греје. Ја читам писма, но сумор ме хвата,
Јер прошлост врх њих већ остави трага, И туга Билог из вијуга веје;
Сећа се дана страсне чежње, где је Сахрањен спомен на лет белог јата,
Што оде у ноћ без збогом и крадом, Још шум му чујем кроз маглине плаве, Но ноћас пахне неким гробним хладом.
Одјек се мрзне, а ноћ на ме сипа Лепгира мртвих покидане главе. И док ум слепо по словима пипа
Ја чекам тице да се снова јаве.
М1
Бол ме и туга научише вери
У празном храму, уз шум кипариса Чуо сам одјек сахрањених миса
И чуо Бога који љубав прашта.
И гордост која божанством се мери Засу ме дахом старих, древних списа, И, уз шум јела, кестена и тиса,
'Чух јецај срца што саблаз испашта.
Тада се зачу одјек једва чујни, Као два зрна сребра, докле чиле «Сунчани зраци још топли и рујни,