Песме и драме / Милутин Бојић
ПЕСМЕ 69
И сад, удаљен, видим твоје веђе. И кад не бих хтео ни име ти знати, Твој ме тужни поглед као сенка прати.
Не умем да грешим, к'о што чиних пређе. „Чудна љубав влада у срцима нашим: "Сад те волим, а твог уздаха се плашим.
ХМП
Не бежи, ноћи, отпочела сетом
И танком мрежом једноликог ткива, Јер ко у бездан, у те се улива
Дах стрепња, што ће уздахе да броје.
За сваком зимом и за сваким летом. Стани сад док се млади сан ужива, Неоскрвљена срећа док се снива, Сад кад смо сами ја и небо твоје.
(Стани, да ти се исповедим, стани Али ти идеш немо својим током Следећи једном промислу дубоком.
Ти не разумеш реч ни поглед сани. Чедна и хладна реч Вечитог пратиш: Ни с ким да кличеш и ни с ким да патиш.
ХМШ
Ноћас смо чули Пана како рида Дршће у своме јадноме оделу, Литију лета испративши целу, К'о задњи херој војске која гине.
(Он гледа како лишће киша кида, Он зна да то је предговор опелу: И њему спрема смрт одећу белу, Но неће моћи никад да је скине.