Песме и драме / Милутин Бојић
ПЕСМЕ 71
Изван душе своје ти се срећи надаш; Садашње не појмиш, а због прошлог страдаш. Ја, довољан себи, не знам песму јада.
Проспавам мразеве с облацима сивим. И будим се, да се самом себи дивим, И заспаћу вечно, кад ме умор оваца
ХХЛ
"Сву тугу своју у те бих да скријем И да, друкчији, но што ме сви знају На твоме недру, к'о у родном крају, Кришом од људи сузе своје лијем.
Само твој да сам, и сав да се свијем И да ме очи твоје воде рају
У кут где боли и уздаси стају:
Из твога ока да утеху пијем.
Мој бол је велик, од свег бола већи И само теби, теби ћу га рећи: О буди сведок мога искушења!
И вратићу се чист, у свет пун гада И вратићу се без греха и јада. О, буди црква и Бог мог спасења.
ХХН
По олују ти ноћас поздрав шаљем. Слушај како ми шум раскошно свира И сањив сутон са облака спира
И пахуљице нагло расејава..!
Чуј, тутњи, жури свом циљу све даљем Тисућ мириса у загрљај збира И растура их стазама свемира. Нек нађе твоје око које спава!