Песме / Милета Јакшић

МИЛЕТА ЈАКИШЋ

БУБА

У башти пуно је сунца,

Кајсија цвета, пчеле зује...

На клупи он седи

И кашље сухим, безвучним кашљем Он ће под земљу скоро.

Немоћно погнуо труп и главу

И опустио мршаве руке,

(С последњом надом предао се сунцу Да га огреје, живота му да,

Гледа у земљу... загледаб се

У једну бубу, малу бубицу

Што је баш сада, пробуђена сунцем Измилила;

Па сметена изненадним

Обиљем сјаја и топлоте

Потрчи тамо, потрчи онамо Застане часком, крилца протегне»

Живот, живот!

„Подигао си полумртву биљку, Ниси је убио зимус, —

Повратио си снагу

Пчелиним крилима,

Да милом зуком потреса ваздух, Да ме растужи радошћу живота Који ме оставља...

Ох, — улиј у мене макар капљицу Тога живота, што се разлива | Около мене. Дај ми, позајми

Од пчеле, од црва, од мрава

Да живим, — јер њих би нестало Ко росе, која нит' знаде

Како се роди, ни како умре —

А ја умирем свесно —

Неисказан бол!...