Песме / Милета Јакшић

120 | МИЛЕТА ЈАКШИЋ

ЈЕДНОГ ПРОЛЕТЊЕГ ДАНА

На горском пропланку старо гробље стоји, Оронуле хумке ни крст још где који Време тихо крњи, снегови и кише Њих одавно нико не похађа више: Тде-где дивља воћка по гробови' стари Тихе сенке шири, тугује, стражари. Пролеће је. Трава буја, цвета цвеће Благи поветарац гробове облеће,

Уоколо гора листа, живот, врева,

„Звижди кос у шуми, славуј кликће, пева... Ал, данас на гробљу гробар копа, ради За старог монаха вечну кућу гради.

Ено, из долине, у побожном реду

За црним ковчегом пратиоци греду Звона звоне, али за сгагца монаха

Нико сузе нема, јаука, уздаха;

Ко да их од смрти нека страва хвата: Свак одвраћа мисо од умрлог брата, Свако сунца тражи, а око напаја

Брегом, долом, пуним сунчанога сјаја, Звона брује: звуци светли и весели

Ко да се разлећу голубови бели!

Сунца дајте, сунца! — гучу и жагоре, Гњурају се, топе у сунчано море...

А кад најзад спровод стиже већ до брегг Опојаше старца у гроб спустише га.

Две три грудве... хумка... вјечна памјат трижди И повратак с гробља... кос у шуми звижли, Људи се радују збаченом бремену Разговор се води о красном времену:

јер куд поглед бациш све цвета и сија Ко зелен пупољак земља се развија,

А на гробљу славуј пева стару ноту

О сунцу, о цвећу, о вечном животу.