Песме / Милета Јакшић

ПЕСМЕ 123

ЛУБАЊА

Рано од јутрос чича Сима раку За некога копа;

Гробље је старо,

Костима је засејана

Свака стопа.

Пролетњи дан. Весело сунпе, Облаци бели —

У селу _трају петлови

На гробљу птице...

Лагано старац од часа на час

По ашов влажне земље избаци

С комађем трулих чамових дасака И жутих костију, =

Док, најзад, с једним ашовом земље Из дубоке јаме лубања излети

И с тутњем у траву паде,

Трипут се преврте

И стаде: „ „Нитковљук !.. Протестујем!“

Међу тим с муком гробар стари Потрбушке из раке измили, Устане па се од земље отресе

И торбу потражи:

Гладан је, време је доручку...

И обазирући се где ће сести

Јер је трава росна, —

Лубању спази, празну торбу метне На њу — за тим се посади

И поче па жваће...

„Про — тес — ту — јем!..“