Песме / Милета Јакшић
Преузимање:
Приказ у BnLViewer-у
ПЕСМЕ 123
ЛУБАЊА
Рано од јутрос чича Сима раку За некога копа;
Гробље је старо,
Костима је засејана
Свака стопа.
Пролетњи дан. Весело сунпе, Облаци бели —
У селу _трају петлови
На гробљу птице...
Лагано старац од часа на час
По ашов влажне земље избаци
С комађем трулих чамових дасака И жутих костију, =
Док, најзад, с једним ашовом земље Из дубоке јаме лубања излети
И с тутњем у траву паде,
Трипут се преврте
И стаде: „ „Нитковљук !.. Протестујем!“
Међу тим с муком гробар стари Потрбушке из раке измили, Устане па се од земље отресе
И торбу потражи:
Гладан је, време је доручку...
И обазирући се где ће сести
Јер је трава росна, —
Лубању спази, празну торбу метне На њу — за тим се посади
И поче па жваће...
„Про — тес — ту — јем!..“