Песме / Милета Јакшић

ПЕСМЕ 154

Порабоћен је народ блудио Угњетен црв — _

ја сам га заман будио:

„Ох! Кад већ дајеш зној и крв

Туђину — зар те ропс.во не болиг За слободу их проли:!“

Али за шапат мога духа

Мој народ није имао слуха ја само уздах његов чух: јер он је био без духа тело А ја без тела дух ...

(Ох, да ме хоће чути сад! Дајте ми тела вашег,

Гле вама духа нашег; —

Ал не да тисућу пута Живети смем,

Већ да тисућу пута мрем ... Дајте да, као

Разјарена жеравица кад се

У безброј варница мрви,

По једну искру духа свога Ужежем у мишце ваше,

У млаки сок те ропске крви, У слабе жиле,

У срца гњила,

Да их запалам духом силе

'И да вам створим крила И ја, који сам једном пао, Када у вама опег будем

У бојне редове стао —

Соби! НПочујте мог духа глас: Ја ћу да бајем бој за вас!