Песме / Милета Јакшић

ПЕСМЕ 157

ХРИСТОС У КРЧМИ

У крчми је пуно дима од јефтина дувана, пуно срамотних речи и безбожне псовке. Кроз маглу се „виде црвена, пијана лица, закрвављене очи: сељаци пију и свађају се. Са црне греде озго виси чађава лампа и чкиљи жутим, нечистим пљаменом као умрљана звезда.

Врућина ко у паклу, а осим свега, ракија воња и дави својом смрдљивом атмосфером.

Отворише се врата, и путник један, младић, уђе у крчму, а за њим улети свеж ноћни ветар. Странац је у необичној ношњи: на њему бео бурнус "привеган црном врпцом око чела. Из белог платна гледа младо лице, бледо и спокојно.

Странац се прво обазре па онда седе за један сто, лагано спусти на њ обе руке у којима држаше струк огромног крина. Он с болним осмехнм гледаше у људе, а они задивљено у њега.

Настане тишина, немо чуђење и тих, бојажљив шапат; нестаде гневне ватре с узбуђених лица, јер са мирисом који се разливаше из чаше грднога крива као медена струја а коју људи лакомо сркаху дишући дубоко, — уђе им мир у душе и гађење од крчме. И са љубављу, с детињском радозналошћу "гледаху у госта и у његов цвет, из чије круне излети ноћни лептир један, и док је лептир, праћен "погледом свију, летао, кружећи око чађаве лампе, — Њега нестаде.